Растанци

ЗОРАН ПЛАВШИЋ (1944–2022), ВАЖНО ИМЕ СРПСКОГ НОВИНАРСТВА И НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ
Зналац сигурних друмова
У новинарству је био непуних шездесет година, у Удружењу новинара педесет. Остали су иза њега милиони километара, неизрачунљиви простор и време испуњени његовим пером, гласом, животом.  Од Радио Београда, преко „Политике Експрес”, „Политике”, „Ауто света”, до „Националне ревије” – одвијала се ова богата новинарска каријера. Унук чувеног професора Милана Будимира, писац тиражног водича „Аутомобилом кроз Југославију”, Зоран Плавшић оставио је траг који ће трајати

Пише: Мишо Вујовић

Напустио нас је драги колега, пријатељ и сарадник Зоран Плавшић, дугогодишњи новинарски ас „Политикине” куће, доајен аутомобилског новинарства, врстан репортер и велики ентузијаста у акцијама за безбедност саобраћаја на простору бивше Југославије. Рођен је 1944. године, у смирају једног великог рата, у тада разрушеном Београду чијим плућима је дисао до последњег даха.
Тешко је, готово немогуће, у једном осврту сажети све оно што је садржавао слојевит и богат лични и професионални живот какав је имао наш колега, кога су красили енергичност, брзина, спремност да се ухвати у коштац са изазовима на свим пољима, али на два нарочито. Аутомобилском и новинарском.
И у годинама када у професији рутина доминира, Зоран ништа није препуштао случају. Проверавао је свако сазнање, не дозвољавајући да буде објављена ни једна непоуздана реч. Са великим шармом умео је да нас разведри, да нас подигне, да удахне нову снагу када посустанемо, да на себи својствен начин духовито и врцаво одреагује у деликатним ситуацијама. Његов оптимизам нападнут болешћу почео је да посустаје по одласку његове животне сапутнице и наше драге колегинице Јагоде Плавшић, такође дугогодишње сараднице Националне ревије.

ЗА СРЕЋАН ПУТ

Новинарску каријеру започео је далеке 1963. године у Радио Београду, да би по повратку из војске писао за разне магазине, укључујући тада тиражну Илустровану Политику. Одатле прелази у Експрес Политику, где остаје до њеног гашења. Цело време сарађивао је и са осталим издањима „Политикине” куће, а након гашења Експреса пише у Ауто свету и, до пензионисања, за дневни лист Политика.
Као страствени љубитељ аутомобилизма, страствен возач, од почетка седамдесетих година прошлог века учествује у свим новинарским релијима, почев од „фиће” и националне класе. Освајајући пехаре, мењајући разне типове аутомобила, на точковима је упознао целу Европу, стижући и до Нордкапа у Норвешкој, једне од најсевернијих тачака „старог континента”.
Боравак у Манили на Светском првенству у кошарци 1978. године, где се први пут сусреће са такозваним „лежећим полицајцима”, и сазнање да је те године на друмовима Југославије погинуло 5.000 људи, навело га је да у Експресу покрене рубрику „Срећан пут”. Та рубрика покренула је оснивање Друштвеног савета за безбедност у саобраћају, састављеног од еминентних стручњака, професора, лекара, представника МУП-а, Ауто-мото савеза, осигуравајућих друштава, образовних установа... Након његових текстова „лежећи полицајци” почели су да ничу широм градова велике Југославије.
Рубрика „Срећан пут” покренула је и такмичење градова Југославије у саобраћајној безбедности „Мој град, моја безбедност”, затим такмичење аутобуских превозника „Плава трака”, такмичење школа где је ђацима подељено 100.000 палица са знаком „стоп”... Нису изостале ни информације о културној баштини, природним лепотама, местима за одмор у близини саобраћајница.
Током своје богате и динамичне каријере, за читаоце Експреса и Ауто света тестирао је готово све нове марке и типове аутомобила. Посетио је фабричке хале највећих произвођача у светској аутомобилској индустрији. Своје богато искуство својевремено је преточио у тиражно штиво Аутомобилом кроз Југославију.

ПОСЛЕДЊА ВОЖЊА

Испратили смо ових дана Зорана Плавшића на последњу вожњу, са које неће донети рубрику са мирисом врелих гума, неће се осврнути на перформансе моћних машина, комфор, аеродинамичност или дизајн.
Остаје нам да са љубављу негујемо успомену на драгог колегу и његов животом испуњени живот.

***

Деценије, теме, углови
Каријеру је, рекосмо, започео 1963. на Првом програму Радио Београда, потом прешао у омладинску редакцију на Другом програму. У „Политици Експрес”, од 1969, најпре је у унутрашњополитичкој рубрици, доцније прати аутоиндустрију и технолошки развој. У „Националној ревији” највише је писао о енергетици и туризму. Учествовао је у раду на неколико књига у издању „Принцип Преса”. У Удружењу новинара Србије био је од 1973. године до смрти. Преминуо је 20. марта 2022, а његова урна положена је на Новом гробљу у Београду.

***

Енергија
Зоран и његова супруга Јагода Плавшић у „Националној ревији” били су од почетка. Она је писала углавном о медицини и медицинском туризму, а он највише о енергетици. Доносио је важне репортаже о градовима и општинама, туристичким дестинацијама, новостима у српском туризму. Прекаљени професионалци, дугогодишњи уредници, зналци заната и жанровских финеса, утемељени на старинској новинарској етици, били су нам незаменљиви сарадници.

***

Деда
Зоранов деда био је Милан Будимир (1891–1975), чувени балканолог и класични филолог, професор Универзитета у Београду. У његовој кући, у Цвијићевој, живео је и Зоран са својом породицом. Године 2013. помогао нам је да направимо велики прилог о професору Будимиру, уступивши нам текстове, документе, фотографије („Најдубљи дамари Балкана”, Национална ревија, број 38, 2013). Овако смо најавили професора Будимира:
„Стигао је од Мркоњић Града до разрешења најделикатнијих преантичких тајни Полуострва. Докторирао је у Бечу на религији Индоевропљана. Познавао Андрића и Кочића, Гаврилу Принципу држао часове, са Нушићем путовао на рођендан Масарику. Ослепео је пре 30. године, али је утемељио српску балканологију и учврстио класичну филологију. Презирао је ’свако лудо трчкарање за Европом’ и призивао ’васкрс балканског духа и балканске Отаџбине’.”